Naime, ovo moje gnezdo je kutak gde ću pisati svoje priče/pesme/eseje. Pošto se više ne bavim/slabo bavim grafikom, neću da postavljam grafičke radove. Ako vam se sviđaju tekstovi, preporučite ih drugima da pročitaju.
Pozdrav
V
Članci:
Priče:
Tajna noći
Gledao je u put ispred sebe, duboko uvijen u svoj braon šal od pamuka, dok mu je vetar šibao kosu, već dosta mokru od snega koji nije jenjavao. Bio je visok, ogrnt crnim kaputom od somota, praznog pogleda i lica kao u nekom grču. Pahulje su padale neravnomernim tempom, a naslage mokrog snega su škripale pod njegovim čizmama, stvarajući noćnu atmosferu još jezivijom od šume kojom je bio okružen. Osluškivao je svaki svoj pokret, svaki zvuk noći koji je znao da je samo neki insekt ili pak bezazlena sićušna životinja koja traži hranu. Ipak, obuzimao ga je strah. Dok se mesec pomalo nazirao kroz gusto granje drveća opalog lišća, njemu su se ruke znojile i brisao ih je o unutrašnju stranu svog kaputa. Kretao se užurbano, kao da bi i jedan usporen korak bio fatalan po njega. Spotakao se o granu i pao. Od hladnoće nije ni osetio da se malo ugruvao ali dug jauk pri padu ga je presekao kao ledena kapljica koja se spušta niz kičmu. Več je počeo da trči, a sive oči koje su mu se presijavale na mesečini su vapile da vide uličnu svetlost, ili bilo šta osim ove jezive crne šume. Ispred njega se put sve više širio i već je ugledao dosta tragova čizama u blatnjavom snegu. Pomisli: „Uh, otisci su sveži, grad mora da je blizu, još stotinak metara“. Srce mu je zalupalo jače i brže dok je trčao po ugaženom snegu, i gledao u sve ređi broj stabala koja su ga okruživala...
Udarac. Tresak. Treptaj. Vrat mu je brideo od bola. Pokušavao je da se uhvati za vrat, da odagna bol, ali je shvatio da mi je nešto, ili neko držao ručne zglobove. Uspeo je da izusti samo prigušeni siktaj. Širom otvorenih očiju ugledao je obljesak hladne oštrice ispred svog lica. I dok je pokušavao da otvori usta, shvatio je da su ona već bila širom otvorena.....
Grobnica
Jutro je. Rumeno sunce baca prve zlatne zrake na njegov grob. Obrisi opiljaka prašine odbljeskuju bledu jutranju svetlost. Prohladno je, a bubamare su već krenule u svoj jutarnji let obletevši oko hladnog kamena nadgrobne ploče. Pravougaoni prostor gde je pre jednog veka duboko zakopano njegovo hladno i beživotno telo, obrastao je trnjem i korovom koji su progutali ono malo docvetalih ruža što su tu nekada cvetale. Drhtavi zvuk jezivog vetra šibao je i uznemiravao visoku zaraslu travu koja je skoro prekrila ostatak natpisa pokojnikovog imena u kamenu. Izrezbareni deo imena u hladnoj, smaragdno tamnoj ploči bio je prekriven lišajevima, a celo mesto je vonjalo na buđ. Sudbina – reka bez kraja i početka, kontroliše ljudske živote i ništa ne prepušta slučaju. Odnela je život i dušu mladom pokojniku u neko daleko mesto ... U svetlost ... bledu svetlost ...
Šta je to što deli život od smrti ? On to nikad nije spoznao, a nećeš ni ti. Njegova duša, prokleta i proterana, već decenijama pluta površinom ovog sivog i zaboravljenog groba, bez mogućnosti spasenja ili potpune propasti. Ali nada umire poslednja... Ista ta duša već pun vek pamti događaje i trenutke provedene u svakom kutku te sablasne grobnice i čeka svoj red ... Čeka svoj trenutak izbavljenja ... Čeka svoju osvetu.
Pesme
Oči boje kestena
Sanjarim vrelim danima
I noćima što nesanice broje
Sanjarim i često razmišljam
Koliko volim oči tvoje
Te oči boje kestena
Što pred njima gubim dah
Te oči k'o dva prstena
Dva čokoladna zrna na prvi mah
Pitam se da li je to stvarnost
Ili me unutrašnji osećaj vara
Da, ovo mora biti realnost!
Jer ova osećanja ni san ne stvara
I dalje tragam ludo
Za energičnim očima tvojim
Pa čekam trenutak i čudo
Kad će se tvoj pogled ponovo sresti s mojim
Smrt
Prošla već je ponoć
I mesec se diže
Tmina prekriva noć
Strah nam je još bliže
Ulica je prazna
Vetar pesmu piše
Je l’ to naša kazna?
Suza suzu stiže
Cena našeg straha
Produbljuje kosti
Dva do tri uzdaha
I smrt će nas ubosti
Oštrica je hladna
Srce čeka smelo
Kičma puca prazna
Krv nam pršti vrelo
Skok, udarac, pad
Lobanja je pukla
Kamen krvav sad
Svest nam već se smrkla
Svetlost blješti jarko
Sa sve četiri strane
Sada je sve lako
Zbog sudbine okončane
Žeđ za tobom
Dođi, priđi mi bliže
Želim da osetim tvoj zanosni dah
Toplinu tvoga pogleda
Svežinu tvoga dodira
Sve mi se ovo čini nestvarno
Pitam se da li će sve postati prah?
Priđi, pruži mi ruku
Da se utopim u nežnost kože tvoje
Jer ukoliko me ove emocije dotuku
Postaćeš samo bledo sećanje moje
Spasi me, gledaj me u oči
Dozvoli duši da ispije lek
Zbog bure osećanja srce će da skoči
A misli uzavrele daće se u beg
Dozvoli ruci da preplete prste
I oseti otkucaj srca tvog o grudi
Duša je moja specifične vrste
I samo za kucanjem tvoga srca žudi
Ako mi sad mekim prekrivačem tame
Svileni pauk zašije zid srca
Neću nikad uspeti sebi da oprostim
Što moje srce ne čuje tvoje dok kuca
Ožiljci
Kao zraci svetlosti jarke
Ispresecali su savest moju
Pomutili mi misli gorke
Izbušili rupe u beskonačnom broju
Oštrica senke brzo se zavukla
U samu srž krvi moje
Sumnja i griža polako me dotukla
A čula mrtva smrti se ne boje
Ožiljak prvi ostavio trag
Drugi produbio ranu do kosti
Treći je prešao prvi veliki prag
Stigao i meso duše ubosti
Duh moj u borbi opstanka
Zavojem nade previja rane
I u ovom minulom trenutku rastanka
Duša već pluta sa one strane
Letnji vetar
Brži od slobodne ptice u letu
Lakši od nežne latice na svetu
Struji kroz grana pun behar
Topli i razigrani letnji vetar
Masivna krila raširi lako
A kljun bezbojni digne visoko
Pa se brzim kasom pusti u beg
Niz kratkom travom obrasli breg
Provlači pera kroz svaku krošnju
Drveta olistalog zelenu nošnju
Probudi svako ptiče u gnezu
A onda pojuri prvu jutranju zvezdu
Lebdeći tako u svojoj igri
Vrteći se u krug nalik čigri
Letnji vetar završava svoj maleni ples
I čeka noć, da unsulo, lako, zasvira mlaki večernji džez
Nera - Posvećeno mojoj divnoj prijateljici <3
Toliko daleko ona je od mene
Ali znam da njeno je srce uvek tu
Da pruži kad treba utehu
I da reč ohrabrenja kad loše mi krene
Momenat pravi zna kad da dođe
Da udeli predivan kompliment
Pa i kad nalet inspiracije prođe
Ona je tu da ga stvori opet
Ime me njeno podseća na sreću
Nadu i ženstvenost u četiri slova
Da bude bolja, poželeti joj neću
Jer takve osobe nema ni u bezbroj snova
Da je krhka jako, možda vam se čini
Plašljiva i puna nepoznate strepnje
Ali u velikoj, te duše dubini
Krije se gnezdo, toplo za sve prijatelje
Dugujem zahvalnost dragom našem Bogu
Jer je dozvolio da upoznam nju
Njenom srcu što voleti ga mogu
I duši gde mesta nema zlu
Hvala ti što si me učinila jačim
Voljenim više nego mislit’ mogu
Hvala ti jer osmehom zračim
I smehom ispunim malu moju sobu
Zato samo polako, Neri moja mila
Budi mi srećna i raširi krila
I proširi gnezdo gde si se sad svila
Nek i drugi vide da si uvek bila
Ljubazna i dobra, prava dobra vila
Hvala ti za sve.
Indigo
Sto. Na stolu rasuto mastilo sveže
Papir isprskan snažna ruka steže
Ugovor tajni, silom je sklopljen
Mesečina. Liže uzanu sobu strahote
I lice čiste, nežne lepote
Kleči pred rukom sudbine svoje
Ponoć je. Okovi, lanci, gvožđane kugle
Stežu joj zglobove od bola trule
A ona u sebi čuva glas
Pogledom, naizgled krotkim, gleda gospodara
Mrštenog lica hladnog tamničara
Što dušu njenu međ’ prstima drži
Misli landaraju iscrpljenom snagom
Bore se s’ njenim uzdasima tragom
I žure da smisle za osvetu ideju
Poslednji obris nade nestade daleko
Kad oči videše da je čeka neko
Tamnom maskom prekrivenog lica. Ubica.
Praznici
O kako volim kada stigne praznik
Vesele boje pršte sa svih strana
Na jelci svaka okićena grana
I prva pahulja pada, zime glasnik
Sneg prvi mokar, krovove krije
Iz dimnjaka starih tamni dim se širi
A u rerni peku se večernji krompiri
I miriše vino, što slatko se pije
Svako dete maleno, na krevet se mršti
Slatko mu je veče dušu ispunilo
Pa bi celu noć s braćom se igralo
Da čitvaa kuća radošću pršti
Pretprazničko veče posebnu čar nosi
Porodica brojna, na okupu sedi
I počasno mesto pripadne tad dedi
Da ispreda priče dok slušamo ga bosi
Ujutru rano kod komšije prvog
Hita srećnih jedan, poklone da broji
A ostali trče u komšiluk, kud koji
Da pojedu šljiva i oraha tvrdog
Popodne na ručak dođu prvi gosti
Počaste se trpezom koju spremila je mama
Rukam veštim što spremila je sama
Kolače nosi jer više se ne posti
Kad najzad bukne noćna atmosfera
Svi trče ka prašnjavom tavanu starom
Na veliki prozor sa radosti žarom
Gledaju sjajna vatrometna pera
Sanjarim vrelim danima
I noćima što nesanice broje
Sanjarim i često razmišljam
Koliko volim oči tvoje
Te oči boje kestena
Što pred njima gubim dah
Te oči k'o dva prstena
Dva čokoladna zrna na prvi mah
Pitam se da li je to stvarnost
Ili me unutrašnji osećaj vara
Da, ovo mora biti realnost!
Jer ova osećanja ni san ne stvara
I dalje tragam ludo
Za energičnim očima tvojim
Pa čekam trenutak i čudo
Kad će se tvoj pogled ponovo sresti s mojim
Smrt
Prošla već je ponoć
I mesec se diže
Tmina prekriva noć
Strah nam je još bliže
Ulica je prazna
Vetar pesmu piše
Je l’ to naša kazna?
Suza suzu stiže
Cena našeg straha
Produbljuje kosti
Dva do tri uzdaha
I smrt će nas ubosti
Oštrica je hladna
Srce čeka smelo
Kičma puca prazna
Krv nam pršti vrelo
Skok, udarac, pad
Lobanja je pukla
Kamen krvav sad
Svest nam već se smrkla
Svetlost blješti jarko
Sa sve četiri strane
Sada je sve lako
Zbog sudbine okončane
Žeđ za tobom
Dođi, priđi mi bliže
Želim da osetim tvoj zanosni dah
Toplinu tvoga pogleda
Svežinu tvoga dodira
Sve mi se ovo čini nestvarno
Pitam se da li će sve postati prah?
Priđi, pruži mi ruku
Da se utopim u nežnost kože tvoje
Jer ukoliko me ove emocije dotuku
Postaćeš samo bledo sećanje moje
Spasi me, gledaj me u oči
Dozvoli duši da ispije lek
Zbog bure osećanja srce će da skoči
A misli uzavrele daće se u beg
Dozvoli ruci da preplete prste
I oseti otkucaj srca tvog o grudi
Duša je moja specifične vrste
I samo za kucanjem tvoga srca žudi
Ako mi sad mekim prekrivačem tame
Svileni pauk zašije zid srca
Neću nikad uspeti sebi da oprostim
Što moje srce ne čuje tvoje dok kuca
Ožiljci
Kao zraci svetlosti jarke
Ispresecali su savest moju
Pomutili mi misli gorke
Izbušili rupe u beskonačnom broju
Oštrica senke brzo se zavukla
U samu srž krvi moje
Sumnja i griža polako me dotukla
A čula mrtva smrti se ne boje
Ožiljak prvi ostavio trag
Drugi produbio ranu do kosti
Treći je prešao prvi veliki prag
Stigao i meso duše ubosti
Duh moj u borbi opstanka
Zavojem nade previja rane
I u ovom minulom trenutku rastanka
Duša već pluta sa one strane
Letnji vetar
Brži od slobodne ptice u letu
Lakši od nežne latice na svetu
Struji kroz grana pun behar
Topli i razigrani letnji vetar
Masivna krila raširi lako
A kljun bezbojni digne visoko
Pa se brzim kasom pusti u beg
Niz kratkom travom obrasli breg
Provlači pera kroz svaku krošnju
Drveta olistalog zelenu nošnju
Probudi svako ptiče u gnezu
A onda pojuri prvu jutranju zvezdu
Lebdeći tako u svojoj igri
Vrteći se u krug nalik čigri
Letnji vetar završava svoj maleni ples
I čeka noć, da unsulo, lako, zasvira mlaki večernji džez
Nera - Posvećeno mojoj divnoj prijateljici <3
Toliko daleko ona je od mene
Ali znam da njeno je srce uvek tu
Da pruži kad treba utehu
I da reč ohrabrenja kad loše mi krene
Momenat pravi zna kad da dođe
Da udeli predivan kompliment
Pa i kad nalet inspiracije prođe
Ona je tu da ga stvori opet
Ime me njeno podseća na sreću
Nadu i ženstvenost u četiri slova
Da bude bolja, poželeti joj neću
Jer takve osobe nema ni u bezbroj snova
Da je krhka jako, možda vam se čini
Plašljiva i puna nepoznate strepnje
Ali u velikoj, te duše dubini
Krije se gnezdo, toplo za sve prijatelje
Dugujem zahvalnost dragom našem Bogu
Jer je dozvolio da upoznam nju
Njenom srcu što voleti ga mogu
I duši gde mesta nema zlu
Hvala ti što si me učinila jačim
Voljenim više nego mislit’ mogu
Hvala ti jer osmehom zračim
I smehom ispunim malu moju sobu
Zato samo polako, Neri moja mila
Budi mi srećna i raširi krila
I proširi gnezdo gde si se sad svila
Nek i drugi vide da si uvek bila
Ljubazna i dobra, prava dobra vila
Hvala ti za sve.
Indigo
Sto. Na stolu rasuto mastilo sveže
Papir isprskan snažna ruka steže
Ugovor tajni, silom je sklopljen
Mesečina. Liže uzanu sobu strahote
I lice čiste, nežne lepote
Kleči pred rukom sudbine svoje
Ponoć je. Okovi, lanci, gvožđane kugle
Stežu joj zglobove od bola trule
A ona u sebi čuva glas
Pogledom, naizgled krotkim, gleda gospodara
Mrštenog lica hladnog tamničara
Što dušu njenu međ’ prstima drži
Misli landaraju iscrpljenom snagom
Bore se s’ njenim uzdasima tragom
I žure da smisle za osvetu ideju
Poslednji obris nade nestade daleko
Kad oči videše da je čeka neko
Tamnom maskom prekrivenog lica. Ubica.
Praznici
O kako volim kada stigne praznik
Vesele boje pršte sa svih strana
Na jelci svaka okićena grana
I prva pahulja pada, zime glasnik
Sneg prvi mokar, krovove krije
Iz dimnjaka starih tamni dim se širi
A u rerni peku se večernji krompiri
I miriše vino, što slatko se pije
Svako dete maleno, na krevet se mršti
Slatko mu je veče dušu ispunilo
Pa bi celu noć s braćom se igralo
Da čitvaa kuća radošću pršti
Pretprazničko veče posebnu čar nosi
Porodica brojna, na okupu sedi
I počasno mesto pripadne tad dedi
Da ispreda priče dok slušamo ga bosi
Ujutru rano kod komšije prvog
Hita srećnih jedan, poklone da broji
A ostali trče u komšiluk, kud koji
Da pojedu šljiva i oraha tvrdog
Popodne na ručak dođu prvi gosti
Počaste se trpezom koju spremila je mama
Rukam veštim što spremila je sama
Kolače nosi jer više se ne posti
Kad najzad bukne noćna atmosfera
Svi trče ka prašnjavom tavanu starom
Na veliki prozor sa radosti žarom
Gledaju sjajna vatrometna pera
Hvala ^^
